Neko slavi Uskrs, neko slavi Vaskrs... A šta ko slavi u plavoptičastom studiju, saznaćemo u sredu, 01. maja u 09:00č na Drugom programu Televizije Srbije.... Kuvarica sprema specijalitet po imenu uskršnji zeka“. Osman i Borka farbaju jaja specijalnom tehnikom. Pripreme za Uskrs su u toku. Međutim, šta sa onima koji ne slave Uskrs? Koji razlozi mogu da budu? Mogu da budu veoma različiti: u Srbiji žive i ljudi koji pripadaju drugim tradicijama i religijama ili jednostavno ne slave Uskrs... ili ga slave kada je neki drugi datum, ili ga slave sasvim drugačije od onoga kako se on slavi u većini srpskih porodica. I baš o tome pevaće nam Osman i Borka, pa ćemo saznati da Englezi organizuju trku jaja niz brdo, da u Austriji svi farbaju jaja u zeleno, a da se Poljaci polivaju ili prskaju vodom. Da li je moguće da neko za Uskrs ne kucka jaja? Eto, moguće je. Čak i svi naši likovi ne slave Uskrs na način kako se slavi u većini srpskih porodica: Gospođa Ž ga je već proslavila, a da li bi Gospodin DŽ bio Gospodin DŽ da ne slavi nešto drugo? I da to drugo nije nešto najčudnije na svetu, a to je dan nošenja pižame na poslu. Posada ne zna za praznike, oni plove tragajući za znanjem i ovog puta se znanje odnosi na vevericu. Da li ste znali da zahvaljujući vevericama niknu hiljade i hiljade stabala... Veverice kriju svoje lešnike i žireve svuda po rupama i drveću da bi spremile hranu za zimu. Deo tih plodova zaborave ili izgube i kad završe na zemlji, iz njih niče novo drvo. Trik? Uvek je tu na kraju, bez brige! Budite sa nama u sredu 01. majau 09:00č na Drugom programu Televizije Srbije. O Plavoj ptici“ brinu: urednice i scenaristkinje Jelena Popadić Sumić i Dunja Petrović, reditelj Miodrag Kolarić, naši glumci: Osman Ahmed, Borka Tomović, Andrijana Oliverić, Marija Medenica i Miroslav Petrović, zatim naše scenografkinje Mira Andrejević i Tanja Ivanović, kostimografkinja Aleksandra Stošić Krstović, kompozitor Dragoljub Ilić, montažerka Nada Dodik Zildžić, muzički urednik Dobrosav Predić, dizajner tona Srđan Filipović i mnogi drugi.

Malo kome je danas poznato da je šire područje kuršumlijske opštine u davnoj prošlosti, a posebno u srednjem veku vrvelo od života i ljudskih aktivnosti. Obronci Kopaonika, obilje toplih i lekovitih izvora , a pre svega rudna bogatstva bili su zaslužni što je Srpska srednjovekovna država odavde crpela svoju ekonomsku moć.... A tamo gde je bogatstvo i napredak, tu je i ljudsko stvaralaštvo svake vrste, koje uvek nadživi svoje stvaraoce. Jedan od retkih nemih svedoka prohujalih vekova napretka, slave, potom stradanja i ropstva, ali i nepresušne vere u opstanak i ponovni uspon i procvat je i malena crkva Svetog Mine u Štavi. Enterijer crkve Svetog Mine i danas izaziva snažne emocije kod posetilaca. Niko ne očekuje da ova, spolja gledano nevelika i jednostavna crkva, svojom unutrašnjošću zaseni mnogo veće građevine tog tipa. Sve zidne površine crkve bile su oslikane živopisom. Freskama su bili ukrašeni svi zidovi i svodovi priprate, naosa i oltarskog prostora. Na žalost živopis je teško stradao. Zub vremena tokom četiri stotine godina, dim sveća, požar, razaranja i nebriga oštetili su vanredna slikarska ostvarenja. Od požara najviše su stradali gornji delovi naosa i priprate. Ipak, na osnovu onoga što je sačuvano, bez sumnje se da zaključiti da su zografi štavske crkve veoma znalački i osmišljeno na relativno malom prostoru predstavili tematski i ikonografski sadržaj. Pažljivijom analizom zidnog slikarstva crkve Svetog Mine može se zaključiti da su u pitanju bili daroviti slikari, koji su i pre oslikavanja ove crkve, već bili afirmisani u svom umetničkom radu. Iako prekriven čađu, živopis posmatrača nagoni na razmišljanje, i pobuđuje želju da se ponovo vrati s nadom da će patina vekova uskoro brižljivom rukom stručnjaka biti očišćena i da će unutrašnjost crkve, konzervirana, zasijati nekadašnjim sjajem. Neme svedoke materijalne baštine neretko prate i usmena predanja koja su opstala kroz vekove. Svojom poetikom, jezikom i poukama o dobroti, ljubavi, praštanju, ova predanja predstavljaju nematerijalno nasleđe koje će opsatati samo ako ga sadašnja generacija prenese budućoj u svoj lepoti njegove narodne naracije. Takvo je i predanje i o ktitoru štavske crkve, Vojvodi Mrkši. Najzad, malo gde, kao u Štavi, groblje oko crkve, sa mermernim nadgrobnim spomenicima, pruža nauci mogućnost praćenja kontinuiteta sahranjivanja od srednjeg veka pa sve do novijeg vremena. Ako se ima u vidu da je u pitanju najkvalitetniji beli mermer, to opet svedoči o davnašnjoj ekonomskoj moći stanovnika Štave i iskonskoj težnji ljudi za lepim. Iako se u selu Štavi broj stanovnika već decenijama neumoljivo smanjuje, novo vreme sve više dovodi i novi tip posetilaca. To su turisti koji u potrazi za kulturnim doživljajima i saznanjima u sve većem broju posećuju samo naoko malenu crkvu Svetog Mine, nedaleko od Lukovske banje. Autor: Milica Bajić Đogo Snimatelj: Dragan Živić.

Povodom nedavnog izdanja nove knjige Zdravka Šotre Mojih 500 glumaca... Zdravko Šotra, reditelj i scenarista, rođen je 14. februara 1933. u Stocu. Diplomirao režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1954. u klasi profesora Vjekoslava Afrića. Na Televiziji Beograd bio je zaposlen od njenog osnivanja1958. do 2001. Potpisao je preko 120 televizijskih i filmskih ostvarenja velike gledanosti kako na televiziji tako i u bioskopima. U antologiju ovdašnje kinematografije ušla su ostvarenja Osvajanje slobode, Šesta brzina, Idemo dalje, Igmanski marš, Gospođa ministarka, Braća po materi, Lajanje na zvezde, Zona Zamfirova, Pljačka Trećeg rajha, Ivkova slava, Šešir profesora Koste Vujića, Santa Maria dela Salute... Takođe se iskazao i kao autor u dokumetnarnom žanru emisijama: Plutonovo carstvo u Homolju, Svi zajedno, Povratak pesnika, Gde cveta limun žut... Šotrine serije Gorski car, Maksim našeg doba, Rođaci, Glumac je glumac, Više od igre, Priče iz radionice, Samci, Volim i ja nerandže, no trpim, Ranjeni orao, Greh njene majke, Nepobedivo srce..., ubrajaju se u naše najgledanije programe. Serijal Obraz uz obraz, šou program sa Milenom Dravić i Draganom Nikolićem, emitovan u periodu od 1972. do 1974. godine, i dan danas je popularan širom Jugoslavije. U toku karijere Zdravko Šotra nagrađen je domaćim i svetskim priznanjima - nagrade na Pulskom festivalu, nekoliko Zlatnih i Srebrnih mimoza u Herceg Novom, Zlatni vitez u Moskvi, Nagrada na festivalu u Pragu, Oktobarska nagrada grada Beograd, Gran pri u Portorožu, Zlatna harfa u Dablinu, Zlatna ruža Montrea za ostvarenje Roman sa kontrabasom 1972. Poslednji uspeh ostvario je 2021. istorijskom dramskom serijom, Aleksandar od Jugoslavije koju potpisuje i kao scenarista. Praznog hoda gotovo da nema. Nedavno je izašla druga Šotrina knjiga Mojih 500 glumaca, u saradnji Službenog glasnika i RTS Izdavaštva. Ova knjiga posvećena je njegovim glumcima sa kojima je tokom života sarađivao. Šotra, od početka... i dalje - Tokom dvadeset godina emitovanja Trezora čest gost bio je i reditelj Zdravko Šotra, kao jedan od pionira Televizije Beograd, čija su sećanja na 23. avgust 1958. za istoričare televizije od neprocenjive važnosti. Današnji TV Prozor sačinjen je od tri takva gostovanja u kojima govori o svojima počecima i radu na televiziji, obogaćen insertima iz bogatog rediteljskog opusa. - Učesnik Zdravko Šotra - Grafička obrada Milena Marković, montažer Ivana Jovanović, urednici Marijana Cvetković, Milena Jekić Šotra - Snimano 2005-2023, premijerno emitovano 18.02.2023; Redakcija za istoriografiju Mostarske kiše, Pesničke vedrine - Ima emisija čije se prisustvo na malom ekranu ne uklapa u dilemu: premijera ili repriza. Otprilike kao kad bi se postavilo pitanje može li se klasično muzičko delo, na primer Šubertova nedovršena simfonija – reprizirati! Tako je i sa čudesnom pesničkom vizijom Mostarske kiše, koju je po stihovima Pere Zupca režirao Zdravko Šotra, dok je pesnikove reči, uz pratnju muzike Zorana Simjanovića, govorio Dragan Nikolić. Ne bi se moglo reći da na televiziji uopšte nema dovoljno emisija o poeziji; pre se postavlja pitanje koliko ih ima uspelih. Za Šotrinu ekipu mora se reći da je u svom poslu više nego uspela. Lepotu i čistotu ove emisije, svu podređenu pesničkoj reči, čini iznad svega – jednostavnost. Uzdržanost u svim izrazima, (u likovnom uobličenju, u diskretnoj muzičkoj pratnji, u odmerenom i usklađenom ritmu sveopšteg kretanja gradom) kojom dominira izuzetno, retko za naše glumačke prilike, pogođena prirodna, neusiljena, a topla, prisna i misaona govorna intonacija Dragana Nikolića, odlika je ove, s razlogom ponovljene emisije. (Politika ekspres, 19.02.1980.) - Stihove kazuje Dragan Nikolić - Pisac Pero Zubac, kompozitor Zoran Simjanović, snimatelj Nikola Đonović, asistent snimatelja Rade Joanović, snimatelj zvuka Miodrag Jevtić, asistent Miljan Đukić, organizator Olga Petkov, sekretarica režije Dragica Marković, montažer Milica Polićević, reditelj Zdravko Šotra - Premijerno emitovano 29.12.1979, Redakcija umetničkog programa, urednik Milovan Vitezović.

U desetogodišnjoj borbi sa variolom koja je ujedinila čitav svet, jugoslovenska epidemija '72. godine zapamćena je kao jedno od najstrašnijih i najinspirativnijih poglavlja.... Još jedno proleće je medicinski triler rekonstruisan od 50 godina starih arhivskih snimaka, a događa se u proleće 1972. godine, kada je smrtonosni virus variole unet u Jugoslaviju s bazara u Iraku. Zaraza se širila celih mesec dana pre nego što je otkrivena na Kosovu, dok se u beogradskim bolnicama broj zaraženih neprimećeno uvećavaoi prvi pacijenti počeli su da umiru. Velike boginje su najsmrtonosnija bolest u ljudskoj istoriji koja je ubila skoro 500 miliona ljudi samo u 20. veku. I dan danas, variola vera, ili velike boginje, jedini je smrtonosni virus koji je čovek uspeo da iskoreni, što se smatra jednim od najvećih dostignuća naše civilizacije. U priči o desetogodišnjoj borbi sa variolom koja je ujedinila čitav svet, jugoslovenska epidemija se i danas pamti kao jedno od najstrašnijih i najinspirativnijih poglavlja. To je bila poslednja epidemija variole u Evropi. Film Mladena Kovačevića Još jedno proleće imao je svetsku premijeru u Karlovim Varima, bio prikazan na brojnim festivalima, između ostalog na Doclisboa u Portugalu, DeiPopoli u Italiji, na Sarajevo Film Festivalu, i na prestižnom Filmskom festivalu u Roterdamu. Prošle godine otvorio je domaći Beldocs.

Gošća emisije je umetnica Aleksandra Petković čije radove poslednjih dvadeset godina, između ostalog, prepoznajemo po potpisu TKV. Ovih dana možemo da ih vidimo i u galeriji Transformart u okviru izložbe Takeover”.... U Fokusu prvomajskog Kulturnog centra je pitanje da li je umetnik radnik. Da li umetnički rad danas razumemo kao hobi, privilegiju talentovanih pojedinaca ili kao rad? Sa druge strane, koja su pitanja položaja radnika danas zastupljena u njihovim delima? Koje probleme dele? O ovim pitanjima razgovaramo sa rediteljem Mladenom Đorđevićem, čiji se poslednji film Radnička klasa ide u pakao” prikazuje u bioskopima, i vizuelnim umetnicima Deanom Petrović i Nikolom Markovićem, autorima postavki Livnica pesama” i Uputstvo za upotrebu”. U Kulturnom centru i o Mihaelu Kolhasu”, novoj predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, romanu Non-Ui” Lidije Dimkovske,Prisili”, novom filmu Sofije Kopole, i autobiografiji Pedra Almodovara koju je reditelj naslovio Poslednji san”. Nova izložba Magi – kad krenem ka”, posvećena Margiti Stefanović, povod je za pitanje današnje pozicije rok fotografije. Prošlo je 75 godina od objavljivanja Orvelovog romana 1984”. Svet koji je u njemu opisan povod jemnogobrojnih adaptacija, a poslednju potpisuje češki scenarista i crtač Matijaš Namai, koji je u Beogradu predstavio istoimeni strip. Urednik emisije Jovana Janković Autori rubrika Ana Tasić, Marija Nenezić, Ivan Velisavljević, Ana Marija Grbić, Jasmina Mijić, Stefan Aćimović Reditelj Raško Milatović Montažer Nikola Manić.